Penzionisani pilot lovac Vojske Srbije, potpukovnik gospodin Roberto Dela Kroče (Roberto Della Croce), odazvao se našem pozivu za intervju povodom izlaska njegove nove knjige, „Priča jednog borbenog pilota“.

Kao pravi oficir od reči, gospodin Dela Kroče (Della Croce) se pojavio tačno na vreme, pet minuta pred početak intervjua u prošli četvrtak, 23. Januara 2014 godine.

Uvodnu reč dao je naš uvaženi član =4с= Grom. Pitanja je pripremio =4с= Ragnarok, s obzirom da je za ovako kratko vreme, Ragnarok jedini uspeo da stigne do knjige i da je pročita.
Zvučni zapis celokupnog intervjua može se preuzeti sa našeg sajta. Knjiga se može naručiti na telefon 021/4891-643, e-adresa: stylos-art@stylos.rs, veb-sajt: www.stylos-art.com

Na našem forumu, diskusija o knjizi nalazi se ovde.

Intervju je potrajao skoro 45 minuta. A teкsт prvog pitanja i odgovora možete ovde pročitati:

=4c= Ragnarok: Vaša rana opredeljenost ka vašem pozivu bila je dečački entuzijazam i mističnost poziva pilota. Da li su vam u narednim decenijama u toku školovanja i službovanja ispunjena dečačka očekivanja? Da li je entuzijazam izbledeo u intenzitetu a mističnost nestala samim upoznavanjem i ovladavanjem pilotskog posla, ili je sve zamenjeno sasvim drugim "horizontima"?

Dela Kroče (Della Croce): Pa znaš kako, ja sam inače detinjstvo proveo blizu vojnog aerodroma Dubrava, tako da sam u principu bio uvek na neki način u prilici da gledam te avione, da mi preleću preko zgrada. I tako, u tom smislu, tu mi se pojavila ta prva ideja. A onda, kako dolaziš tamo u pubertet, pa ove starije generacije se prijavljuju na školovanja, pa vidiš odu nekoliko dana, pa svi su pali, niko nije položio, pa pričaju, rade ovo, ono. Onda se u tebi javi neka znatiželja, šta je to toliko, komplikovano i teško da ne može svako da prođe. I onda, s jedne strane u tebi napravi osećaj da to ne možeš ni ti, jer, čim oni nisu mogli, ti nisi nešto drugačiji od njih. Međutim, s druge strane, javi se taj neki inat i znatiželja da probaš. Ja sam otišao, probao, prošao. I da izuzmemo onaj deo, tinejdžerski, kad odeš od kuće, van kontrole roditelja, tamo imaš neku posebnu slobodu i ako si pod nadzorom vojnih struktura, ali opet je to, neka da kažeo sloboda, izgrađuje se ta neka samostalnost u životu. Ali, prvi sudar, odnosno shvatanje da si stvarno krenu o u nešto što je nedostupno određenom broju ljudi, i da je to stvarno neto posebno, za mene je bilo, taj prvi susret kada smo otišli na jedrenje. Pa onda posle tog jedrenja padobranski skokovi, pa posle toga, ta lekcija od koje svi strepe, od nje ti zavisi da li ćeš ići na akademiju, pa dobiješ onaj poseban kombinezon, koji eto te na neki način razlikuje od drugih. I tako ... Pa onda odeš na akademiju onda tamo već shvatiš da je to mnogo ozbiljnije. Po onom našem sistemu školovanja, onu prvu godinu i po` dana, ubije u tebi želju za životom jer su samo teorija i ispiti. Međutim, kad dočekaš onaj trenutak tamo, u četvtrom semestru da dobiješ pravi pilotski kombinezon, kacigu, vojnu opremu, i uđeš u taj krug ljudi, odvojiš se od školske klupe, uđeš među njude, svoje nastavnike letenja, koji treba da te nauče od nule da upravljaš sa tako složenim sistemom ... Onda se u tebi javi, pravo ono, da kažem, zadovoljstvo. I kažeš sebi, „o Kej“, barem kod mene tako bilo, nisi pogrešio. Jer tu je non-stop adrenalin. Ne pada ti posle ni teško ... Ima ti puno toga da se radi, da se pripremi, da čitaš ... I što je najgore, nikada nisi, zbog tih pregleda, nikada nisi siguran koliko će to dugo da traje. Ali, kad` krene ta mašinerija, tebi nikad` više nije monotono, nijeda let nije isti prethodnom. Učiš nove sadržaje. Pa u letenju imaš puno različitih, tih segmenata obuke, gde od pojedinačpnog leta, ideš tamo, pa u oblacima, pa noću, pa u paru, pa u odelenju. Pa na poligon ideš, pa GCV radiš i tako ... Pa promeniš letački sentar, pa promeniš i tip aviona. Uglavnom, mene je posle, možda zato što smo završili u to nezgodno vreme, pa smo upali u tu dinamiku ratova, raspada zemlje ... U principu, niakda nisam imao vremena da nešto posebno razmišljam ... Ja sam tada već shvatio da je to moj život, moj životni poziv, i nikad e nisam preispitivao, da li sam pogrešio. Jer sam uvek smatrao da ti trenutci, i teški i lepi koji dolaze uz taj posao su takvi kavki jesu. Ne možeš na njih da utičeš, nego moraš samo da se snalaziš to je moguće bolje. Tako da, kako stasavaš u pilota, posle budeš i nastavnik letenja, pa na drugi način i svoje kolege upoznaš kroz to njihovo obučavanje, ocinjeivanje, procenjivanje. Onda već sa godinama dolaze i te dažemo po komnandoj liniji, obaveze, čkolovanja i suvršavanja, gde nisi samo pilot u kabini nego postaješ i čovek koji kreira, taktiku, borbenu obuku. Penješ se na neki viši nivo u smislu upotrebe snaga što je daleko teže. Najlakše je biti običan pilot. Dobiješ zadatak, sedneš u kabinu, odletiš. Ali kad` treba da dobiješ zadatak gde treba da pošalješ svoje kolege, na zadatak koji ima veliki stepen rizika, a od tvoje procene zavise njihovi životi, onda to porpima jedan sasvim drugačiji stepen odgovornosti. Jer onda, oni moraju da imaju u tebe potpuno poverenje,da ti veruju da znaš šta radiš. Jer stavljaju život u tvoje ruke. Tako da nikad nisam ... Samo sam širio svoje vidike. Ali nikad, i pored tih, ko je čitao knjigu video je kroz šta sam sve prošao teških trenutaka, nikad nisam izgubio volju za letenjem. Pa čak i onda, kad su me „skinuli“, jedno ono vreme sa MiG-ova na helikopter. Opet sam bio sretan što letim i što letim to nešto opet, drugo. Što sam opet naučio da letim. I na to sam ponosan. Tako da, u principu, ima nas svakavkvih ljudi. Nekome pukne film, posle određenog vremena digne ruke od svega i gleda da se skloni od toga. Traži neke administrativne poslove, tako da se oseća sigurnije, bezbednije. Drugi, dignu ruke, napuste tu vrstu posla, odu, bave se nečim drugim. Ja ni dan danas, evo već sam postao i vojni penzioner, ne žalim ni za jednim tim trenutkom vezanim za moju letačku službu. Bez obzira što sam imao mnogo, mnogo i kritičkih i teških trenutaka .