Virtuelni piloti poseduju tendenciju da se što više približe pravim profesionalnim pilotima svojim komercijalnim simulatorima. Za takav doživljaj, kvalitet samog simulatora je od presudne važnosti.
Tim Leatherneck okupljen oko pilota srpskog ratnog vazduhoplovstva, majora Novaka Đorđijevića, pristupio je izgradnji simulatora borbenog aviona treće generacije MiG-21bis, komplementarnog sa DCS okruženjem. Njihov zadatak je bio, između ostalog, i da ispune očekivanja vrlo zahtevnih i kritički jako raspoloženih virtuelnih pilota.
Za mene lično je posebno važno da zateknem onaj kvalitet simulatora koji će se što više udaljiti od standardnog gejminga rasprostranjenog među mlađim generacijama, a što više približiti realnoj vojnoj vazduhoplovnoj nauci. Nakon iskustva na mnogim simuliranim vazduhoplovima do sada, ali i očekivanja u vezi, već u najavi, uveliko hvaljenog "dvadeset keca", očekivanja su bila velika, u nadi da se podigne stepenica realizma u odnosu na gotovo sve dosadašnje modele.
Polovina godine nestrpljivog iščekivanja MiG-a je napokon bila okončana. Preuzimanje i instalacija softvera od svega 300 mb je bilo veliko iznenađenje, znajući kakve nove i složene sisteme dobijamo. Ipak, nisam sumnjao da kvalitet neće biti u proporciji veličine datoteke.
Već prvi kontakt sa čarima novog modula u vidu prelepog postera, probudio je romantično osećanje prema ovom avionu. U nestrpljenju i želji za prvim iskustvom u novoj kabini, trudio sam se da što pre podesim odgovarajuće osovine u kontrolama za avion, kao i podešavanja na preporučene vrednosti za maksimalni realizam koji ovaj vazduhoplov može da pruži.
Ljubav na prvi pogled
Ne želim trening misije, ne želim čitanje priručnika, ne želim testiranje sistema ili letnih karakteristika, ne želim ispitivanje hardverske zahtevnosti... Sada želim samo da ga napokon ugledam, razgledam i prosto poletim. Iz kabine, pa spolja, pa u pokretu... Editor misije, ruski MiG-21bis na Soči aerodromu, poletanje odmah sa piste, "FLY"!
Prvi prizor, sa zvucima uključenih sistema i motora, pada na prednju instrumentalnu tablu. Momentalni utisak je bila impresija skučenog prostora sa mnoštvo tekstura, precizno i jasno raspoređenih instrumenata, dugmića, preklopnika... Kao u avionu!
Dve dominantne strukture u kabini, nišansko staklo i radar, prosto poručuju: "Da, ovo je mašina pravljena da se bori". Dok avion stoji i čeka moje povlačenje ručice gasa i poletanje, razgledam kružni oblik radarskog prikaza. Drugačiji je od savremenih radara na koje smo navikli. Ovde nekako podseća na sonar podmornice. Definitivno stara tehnologija iz doba vijetnamskog rata.
3D kokpit vrlo uverljiv. Potpun osećaj prostora u njemu. Svaki pokret dočarava fizičku veličinu svakog dela kabine zasebno. Ipak, ograničenje pokreta je ograničeno gurtnama, što dodatno dopunjuje utisak skučenog prostora, kakav zapravo i jeste u MiG-21bis. Crveno instrumentalno svetlo podseća na Su-25, ali moram priznati, "dvadeset kecu" lepše stoji. Mekoću senki koju ostvaruje i rasipa je po instrumentima, pruža nekakav osećaj topline. Kao da je napolju hladno, a vi potpuno komforni unutra.
Nakon uočavanja važnih instrumenata za poletanje, guram gas do kraja i pokrećem avion. Odmah sa prvim pokretom, avion naglo, i za mene neočekivano, zabacuje u desnu stranu. Nisam očekivao da je točak prednjeg trapa u nepravilnom položaju i da mu treba koji metar rulanja da bi se ispravio. Bez obzira na ovo, blagovremeno pedalama korigujem položaj i nastavljam sa ubrzavanjem pod forsažem. Samo rulanje je bilo praćeno žestokim podrhtavanjem, pa čak i poskakivanjem celog aviona. Mislio sam da ću se raspasti pre nego što odvojim točkove od piste. Međutim, avion je sve izdržao bez oštećenja i bez proklizavanja sa piste. Kad sam dostigao brzinu od 300km/h, lagano povlačim palicu na sebe, i avion nakon nekoliko trena prestaje sa podrhtavanjem jer se konačno našao u sredini za koju je avion i pravljen. Pravljen za vazduh.
Posle malog problema sa komandama oko uvlačenja stajnog trapa, pravim prve zaokrete i testiranje. Krećem lagano sa malim brzinama i laganim zaokretima, pa sa većim brzinama uvodim u silovite zaokrete. Iznenadio sam se stabilnošću aviona gotovo na svim brzinama u horizontalnim zaokretima. Na brzinama većim od 900km/h imao sam taj luksuz da povučem palicu do kraja i da ne dođe do proklizavanja. Ipak je delta krilo pokazalo svoju prednost.
Na manjim brzinama, čak i ispod 400km/h sa napadnim uglom do 20 stepeni, avion se ponašao poprilično agilno, mimo svih mojih očekivanja. Čak i kada se dogodi prevlačenje sa tendencijom ka kovitu, izvlačenje je dosta lako. Dovoljno je imati samo malo rezervne visine. Ipak primećujem da je iznos zaokreta i G sila dosta slabija od većine lovaca četvrte generacije koje sam imao prilike da letim. Kasnije, u bliskoj borbi, čak je i A-10 na manjim brzinama pokazivao zube dvadeset jedinici, ali ipak savladan sa poslednjom tonom goriva u sebi.
Ubrzavanje, iako bez egzaktnih merenja, nije ostavio impresivan utisak. Ali penjanje iz nekog razloga jeste. Mali avion posmatran spoljnim pogledima iz pokreta, u brišućem letu, ostavljao je utisak žestokog borca. Prirodni pokreti aviona u vazduhu, kao i glatkoća pokreta, je takva da se sem u kvalitetu snimka i rezolucije, teško može odrediti razlika u odnosu na pravi snimak sa nekog od aeromitinga.
Generalan utisak je da se upravljanje ovim avionom postiže sa relativnom lakoćom. Inercije pri promeni pravca vizuelno se opažaju kao neprecizno usmeravanje nosa u željenom pravcu, ali ovo ne predstavlja naročit problem u kroćenju ove nebeske zveri, bez obzira što smo uskraćeni za doživljaj fizičkih sila.
Već nakon polučasovnog naleta stvaraju se prve navike i osećaj na drugačiji letni model. Letni model koji je zaista vrhunski. Da li je blizak realnom? Siguran sam da jeste. Pravio ga je naš član virtuelne eskadrile i pilot našeg ratnog vazduhoplovstva koji je život posvetio upravo ovom avionu. Ako je on uglavnom zadovoljan, ja mogu biti spokojan i bez usputnih sumnji u realizam letnog modela. Novak je svojim imenom definitivno i najveća reklama i garant kvaliteta za realizam simulatora MiG-21bis.
Već nakon prvog leta, pokušao sam da sletim. Vizuelno sletanje u prilazu mi je odmah donelo prva važna zapažanja. Brzo usporavanje sa naglim oduzimanjem gasa na minimum, uz propadanje od preko 15m/s kada brzina vazduhoplova padne već ispod 400km/h. Za par sekundi našao sam se na velikom napadnom uglu sa nosem usmerenim u nebo, bez mogućnosti vizuelnog kontakta praga piste. Iz ove neprijatne situacije jedino me je forsaž vratio u željenu poziciju. Nakon toga, sa znatno većom brzinom prilazio sam pisti, da bih se tek od par metara iznad piste odlučio u brzo snižavanje brzine i dodir piste sa malim uglom snižavanja. U toku protrčavanja snažno trešenje i osećaj nestabilnosti aviona mi je govorio da će se sletanje nepovoljno završiti. Ipak otvaranjem zaustavnog padobrana prestala je sva muka. Sleteo sam neoštećen na moje veliko čuđenje. MiG-21bis je zaista izdržljiv na ovakva mehanička mučenja. Ipak, nakon ozbiljnijeg treninga po uputstvu, sve je bilo mnogo manje nasilno.
Samo mi kaži na koje dugme se puca i sve ću ja sam
Došlo je vreme da pucamo. Mi igramo igrice i volimo da pucamo. Pucati iz aviona? "Uhh, baš super." Krećemo iz vazduha, na 50km neprijateljski avion ispred nas. "Pa gde je, ne vidim ga? Što neće da puca? U šta da pucam? Pa nevidim ga... Jel' imaš ti nešto drugo? Neku normalnu igricu?"
Kako da nekome lepo objasniš kakva je ovo zapravo igrica i o čemu se tu radi? Lepo, daš mu priručnik od 200 strana i kažeš mu da ne mora baš sve da čita ako je čitao neke druge priručnike DCS naslova od 700 strana. Pa neka sam vidi. Drugim rečima, ne možeš dočarati tek tako da ovo i nije baš igrica.
Nikada ranije nisam baratao radarom "Safir". On je radikalno drugačiji od dopler-pulsnih radara kao što je N-001 ili AN/APG-63. Ako sam za poletanje, let i sletanje imao iskustva iz prethodnih simulatora, za ove radnje oko safira nikakva pomoć od prethodnog znanja nije pristigla. Prosto, hvatam se priručnika i trening misija i poput đaka prvaka učim prve korake. Učim o režimima rada radara, način upotrebe, njegova ograničenja i mane. Komande, prekidači, signalizacije, sve potrebno samo zbog jedne stvari. Da nanišanim i pucam. I u tome je sva umetnost. Suština postojanja lovačkog aviona.
Radar je po mom mišljenju najveća mana MiG-21. Ne toliko kada se uzme u obzir vreme iz koga je došao, koliko je okruženje DCS-a sa ostalim modelima na značajno višem nivou. Trenutno MiG-21 nema takmaca sa kojim se može relativno ravnopravno nositi u vazduhu. Ili su suviše dominantni ili suviše inferiorni. Avioni kontrolisani veštačkom inteligencijom poput F-4 ili F-5 imaju previše moći vizuelnog opažanja. Daljina otkrivanja ciljeva na radaru MiG-21 je tako mala, i zahvat toliko nestabilan sa promenom situacije u vazduhu, da je zbližavanje gotovo neminovnost. Prelazak na odgovarajuće IC rakete kratkog dometa zahteva komplikovaniju proceduru podešavanja sistema za ovaj vid borbe, gde u situaciji kada je svaka sekunda bitna, trošenje vremena na ove radnje uglavnom ima katastrofalne posledice. U većini slučajeva uvideo sam da je oslanjanje na taktiku pritajenog napada od samog starta vazdušne borbe, korisnija i efektivnija nego lov na otvorenom nebu sa slobodnim pretraživanjem sopstvenim radarom. Ipak, to ne znači da radar ne treba ni uključivati. Naprotiv, baratanje radarom pruža neverovatno zadovoljstvo i uživanje u simulatoru, ali i da iznenada zahvatite neprijatelja na nešto većoj udaljenosti i lansirate sasvim dobru polu-aktivno navođenu raketa, u situaciji kada vas neprijatelj ne vidi i nema previše mogućnosti da adekvatno reaguje. Ipak, poseban adrenalin dolazi kada borba prelazi na topove u klasičnog bliskoj borbi zaokretima. Top je zaista moćan i relativno precizan. Zahteva nešto manje odstojanje, ali kada se borba bolje utrenira, ništa nije tako teško.
Prijemnik radarskog ozračenja predstavlja rudiment kakav smo navikli kod ruskih lovaca Su-27/MiG-29. Prijemnik koji ne saopštava mnogo. Ipak nam saopštava nedvosmislenu pretnju, kao što je informacija da smo na nišanu nečijeg radara. Kada letim na mreži u "gustom" vazdušnom prostoru, prijemnik ozračenja gotovo uvek upozorava nešto. Bez bolje predstave o situaciji u prostoru iz drugih izvora gotovo da me primorava da kružim oko sopstvenog aerodroma.
Iako je MiG-21 primarno lovački avion, njegova mogućnost za dejstvovanje po zemlji daje mu značajnu ulogu u DCS okruženju sa savremenim avionima. Ako izuzmeno stariji i lošiji prijemnik ozračenja, kao i nosivost tereta, može izvršiti one zadatke koji su mahom namenjeni za Su-25A, sa dodatnom mogućnošću da brže napusti bojište ili da se efikasnije brani u eventualnoj bliskoj borbi. Sa druge strane, bliska vazdušna podrška neretko donosi i bliski susret sa neprijateljskim jurišnim avionima, pa je napad na iste mnogo ozbiljniji i produktivniji od strane MiG-21.
Posebno zadovoljstvo mi je predstavljao napad nevođenim raketnim zrnima po tzv. tačkastim ciljevima. Obrušavanje i dejstvovanje sa vrlo male udaljenosti nosi rizik u teškoći za izvlačenjem iz poniranja. Međutim silovito naknadno penjanje i brzo odvajanje od, recimo, protiv-vazdušne artiljerije, omogućuje i brzo ponovno uvođenje u napad sa bezbedne distance. Cikličnim napadima možete prosto oduvati kolonu vozila i superiorno napustiti bojište i otići na veliko zadovoljstvo zvano "sletanje".
Izgubljen u svemiru
Mi koji smo posvećeni DCS simulatoru, mapu zapadnog Kavkaza poznajemo možda i bolje od mape rođene države. Ipak, naviknut na inercijalnu i satelitsku navigaciju na savremenim vazduhoplovima, sada sam sa radionavigacijom izgubljen u svemiru. Promena stare navike i učenje radionavigacije je definitivno najteža stvar na koju sam naišao u ovom simulatoru. Prva misao je da li je to zaista potrebno DCS svetu. Toliko komplikovana stvar da bi se simulirao zastareli sistem navođenja koji će se retko gde ponoviti na drugim vazduhoplovima. Ipak, rešenost da se MiG-21 savlada u potpunosti nije me odvratila od savladavanja i ove prepreke. Nakon dvočasovnog učenja i eksperimentisanja, praznina u orijentisanju u prostoru je popunjena. Brže i lakše nego što sam mislio. Jako originalno simulirana radio- veza, automatski radio-kompas, radio-sredstvo bliže navigacije i uređaj za precizno instrumentalno sletanje su nezaobilazne lekcije za uspešno korišćenje ovog aviona. Kako stoje stvari, upravo će ove lekcije biti razlog za okupljanje virtuelnih pilota radi udruživanje snaga oko zajedničkog savladavanja problematike navigacije. Međusobna razmena iskustva uvek je bio ekonomičan način učenja ali i povod za druženje.
Ipak na kraju savladavanja navigacije ostaje zadovoljstvo zatvaranja kruga u osnovnom upoznavanju legendarnog sovjetskog lovca. Nadalje mi preostaje postepeno izučavanje detalja i još bolje sticanje navika i osećaja, do nivoa "srastanja" sa avionom.
Generalan utisak nakon tri dana druženja sa MiG-om je da ćemo postati dobri drugari. Vezanost za DCS ograničila me na ograničen broj vazduhoplova kojima se mogu posvetiti. MiG-21bis je definitivno jedan od njih kojima ću odvojiti svoje vreme, pažnju i energiju.
Zahvaljujem se majoru Novaku Đorđijeviću kao i sopstvenoj eskadrili na ukazanom poverenju da ja budem taj koji će među prvima testirati i opisati impresije ovog sjajnog simulatora.
Na našem forumu otvorili smo temu za razgovor o prvim utiscima o MiG-21BIS-u.
Mladen Milić =4c= Ragnarok |